„Pozorište potkazuje život“, napisao je jednom veliki pozorištarac. Da je to gotovo uvek tako kada u neki pozorišni proces i probe uđete čistog i otvorenog srca i zdravih motiva, svedočio sam više puta. Komad Vladimira Đurđevića svojom tragikomičnom aktuelnošću i savremenošću, ponikao iz tla ovdašnjeg čoveka i njegovog, vekovima neizmenjenog mentaliteta, dolazi nam na scenu kao gotovo neophodna „pilula“, koja će svima nama koji smo stvarali predstavu, a verujem i onima u publici, učiniti da stvarnost ne zaboravimo, već da se s njom, duhovno osnaženi, lakše ponesemo. Probe s jeseni i zime 2024/25. pratili su istorijski događaji. Na ulicama u Srbiji se, dok ispisujem ove redove i ulazimo u završnu fazu sklapanja predstave, događalo i događa toliko toga, pa bi se reklo da je pozorište gotovo nemoćno da sve to isprati i umetnički obradi. Međutim, paradoksalno je da stvarnost na toliko nivoa „proziva“ Đurđevićev komad i našu predstavu, pa se usuđujem da kažem da se, pored svih spoljnih, objektivnih poteškoća u procesu, u ovom slučaju dogodila ona kišovska „milost uobličenja“ koja, sa velikim nestrpljenjem čeka i susret sa publikom.
Đurđevićevo dramsko pismo u najlepšem smislu naslanja se na bogatu komediografsku tradiciju ovih prostora i proširuje genealogiju ovog stvaralačkog roda. U njegovim likovima, situacijama i bogatstvu jezika, prepoznaju se omaži Nušiću, Kovačeviću, Popoviću, Brešanu, Matišiću, groteskno i farsično se, sasvim organski i vešto prepliću sa realnošću i svakodnevicom našeg „malog čoveka“, njegovim heroizmom i neverovatnom vitalnošću kojom „doaka“ svim nedaćama i mukama. Pored brojnih motiva i pitanja koje priča o porodici Kuburović i njihovim (ne)prijateljima donosi, posebno mi se čini intrigantnom i važnom tema tradicije oličena u metafori najstarijeg člana porodice: tradicija, ognjište i ostale „svetinje“ su nam često u istoriji bile prelomna tačka, kočile nas i zaustavljale u razvoju. Da li je moguće da od tradicije uzmemo i ponesemo ono što je dobro, a da ne dozvolimo da nam ta ista tradicija bude kamen spoticanja i ne dâ nam da krenemo ka civilizaciji?
Izvođenje novog domaćeg komada predstavlja poseban praznik za pozorište. Neka ostane zabeleženo i da se premijera predstave Srbija All Inclusive događa u sezoni kada je prva Đurđevićeva i moja profesionalna saradnja, predstava Bajka o pozorištu u Zvezdara teatru, proslavila 10. godišnjicu od premijere. Živelo nam pozorište, u institucijama i van njih!
Marko Misirača
Kritike
Podrška
Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama
Restoran Twenty
U predstavi korišćeni tekstovi pesama „Srpska zemlja“ Veljka Petrović (1884-1967), „Tuđoj krvi“ i „Mladost“ Milutina Bojića (1892-1917) i „Imade vas mnogo…“ Alekse Šantića (1868-1924).
