„Позориште потказује живот“, написао је једном велики позориштарац. Да је то готово увек тако када у неки позоришни процес и пробе уђете чистог и отвореног срца и здравих мотива, сведочио сам више пута. Комад Владимира Ђурђевића својом трагикомичном актуелношћу и савременошћу, поникао из тла овдашњег човека и његовог, вековима неизмењеног менталитета, долази нам на сцену као готово неопходна „пилула“, која ће свима нама који смо стварали представу, а верујем и онима у публици, учинити да стварност не заборавимо, већ да се с њом, духовно оснажени, лакше понесемо. Пробе с јесени и зиме 2024/25. пратили су историјски догађаји. На улицама у Србији се, док исписујем ове редове и улазимо у завршну фазу склапања представе, догађало и догађа толико тога, па би се рекло да је позориште готово немоћно да све то испрати и уметнички обради. Међутим, парадоксално је да стварност на толико нивоа „прозива“ Ђурђевићев комад и нашу представу, па се усуђујем да кажем да се, поред свих спољних, објективних потешкоћа у процесу, у овом случају догодила она кишовска „милост уобличења“ која, са великим нестрпљењем чека и сусрет са публиком.
Ђурђевићево драмско писмо у најлепшем смислу наслања се на богату комедиографску традицију ових простора и проширује генеалогију овог стваралачког рода. У његовим ликовима, ситуацијама и богатству језика, препознају се омажи Нушићу, Ковачевићу, Поповићу, Брешану, Матишићу, гротескно и фарсично се, сасвим органски и вешто преплићу са реалношћу и свакодневицом нашег „малог човека“, његовим хероизмом и невероватном виталношћу којом „доака“ свим недаћама и мукама. Поред бројних мотива и питања које прича о породици Кубуровић и њиховим (не)пријатељима доноси, посебно ми се чини интригантном и важном тема традиције оличена у метафори најстаријег члана породице: традиција, огњиште и остале „светиње“ су нам често у историји биле преломна тачка, кочиле нас и заустављале у развоју. Да ли је могуће да од традиције узмемо и понесемо оно што је добро, а да не дозволимо да нам та иста традиција буде камен спотицања и не дâ нам да кренемо ка цивилизацији?
Извођење новог домаћег комада представља посебан празник за позориште. Нека остане забележено и да се премијера представе Србија All Inclusive догађа у сезони када је прва Ђурђевићева и моја професионална сарадња, представа Бајка о позоришту у Звездара театру, прославила 10. годишњицу од премијере. Живело нам позориште, у институцијама и ван њих!
Марко Мисирача
Критике
Подршка
Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама
Ресторан Twenty
У представи коришћени текстови песама „Српска земља“ Вељка Петровић (1884-1967), „Туђој крви“ и „Младост“ Милутина Бојића (1892-1917) и „Имаде вас много…“ Алексе Шантића (1868-1924).
