„Snovi… Svi ih imamo. Ili oni imaju nas. Dešavaju nam se svima, ili se mi dešavamo nekome u njima. Neki kažu da ne sanjaju. Zapravo se samo ne sećaju posle buđenja. Svi sanjamo.
Snovi… Dolaze nam kad smo najranjiviji, kada ne znamo za sebe, kada je u našoj svesti sve moguće. Zato često bivaju izvitopereni, bizarni, užasni, apsurdni, urnebesni, a nekad sve to u okviru iste priče. Kako to? Odakle našoj svesti taj mentalni materijal o kome, dok smo budni, ne znamo ništa? Šta nam on govori o nama ili o svetu koji zovemo realnim?
Uopšte, šta je realno?
Zar snovi nisu realni dok ih sanjamo? Zar oni nisu, u trenutku dok nam njihovi impulsi prolaze kroz uspavanu svest, naša trenutna / jedina istina? Jesu, i zbog toga ih treba slušati. Treba im posvetiti pažnju. To smo pokušali.“
Nikola Zavišić
