„Снови… Сви их имамо. Или они имају нас. Дешавају нам се свима, или се ми дешавамо некоме у њима. Неки кажу да не сањају. Заправо се само не сећају после буђења. Сви сањамо.
Снови… Долазе нам кад смо најрањивији, када не знамо за себе, када је у нашој свести све могуће. Зато често бивају извитоперени, бизарни, ужасни, апсурдни, урнебесни, а некад све то у оквиру исте приче. Како то? Одакле нашој свести тај ментални материјал о коме, док смо будни, не знамо ништа? Шта нам он говори о нама или о свету који зовемо реалним?
Уопште, шта је реално?
Зар снови нису реални док их сањамо? Зар они нису, у тренутку док нам њихови импулси пролазе кроз успавану свест, наша тренутна / једина истина? Јесу, и због тога их треба слушати. Треба им посветити пажњу. То смо покушали.“
Никола Завишић
